Izložbom pripremljenom za Salon Muzeja savremene umetnosti Ljiljana Bursac ukazuje na odredjene promene u okviru njenih vec utvrdjenih interesovanja. To pre svega znaèi da ona zadržava bližu ili dalju likovnu inspiraciju istoènjaèkom, japanskom i kineskom umetnošcu. Iz tog domena ona nalazi nova plastièka rešenja obogacena iskustvima moderne umetnosti zapadnih kultura.

U pojedinim radovima ona uspešno interpretira tradicionalnu istoènjaèku kaligrafiju, manifestujuci svoj likovni osecaj za linearizam, za raznovrsnost te vrste poetskih izkaza. U drugoj grupi radova, nizanjem ritmovanjem hromatski i oblikovno uredjenih elemenata, ona gradi jedan plastièki sistem koji u raznovrsnosti svojih optièkih efekata i taktilnosti pigmentnih nanosa nosi osnovnu poetsku evokativnost.

Pri tumaèenju ovih dela moguce je zadržati se samo na nivou plastièkih èinilaca, èime bi se umetnica mogla uklopiti u ovovremeni milje postmodernih kretanja ali zalaženjem u mentalne, emotivne, intelektualne razloge takvog rada dolazi se do nekih tradicionalistièkih stavova koji daju drugu konotaciju i obavezuju na traženje dubljih korena takvog izraza.

Osnovni princip u radu Bursaceve je jednostavnost, uprošcenost, krajnja aluzivnost. Taj princip je ugrožen ili, bolje reèeno, ima ravnotežu u aranžiranju radova u prostoru. Ambijentalizacija sadrži prigušeni patos, potrebu za jaèim izražavanjem emocija, za potpunijom prièom... Iza sintaktièke svedenosti, ponekad do askeze, krije se preobilje ideja i asocijacija iz religije, istorije, poezije, prirode. Iako gledalac nije vizuelno opterecen prièom, svaki segment te scenografije ima šifrovanu poruku: na ulazu kao svitak Tore, dalje Ep o Gilgamešu, horizontalno i vertikalno postavljeni "zapisi" sa Zida plaèa, prepoznatljiviji, skoro reljefni, znaci Mantriène kružnice, Vrata boginje Išar, velika dijagonalna šlajfna u prostoru markira Centar svetlosti, da bi pravilni namazi širokom èetkom krasili Jedro Nojeve barke za treci milenijum (hrišcanski). Veliki broj zgusnuto grupisanih "dezeniranih" predložaka predstavljaju fragmente idealizovane, èiste neoskrnavljene prirode: Trava-Nebo, Trava-Voda.

Sve teme, svi motivi samo su inspiracija za likovni zapis koji se i doživljava kroz plastièki, vizuelni uèinak. Velikom samokontrolom i koncentracijom umetnica teži da dosegne što vecu spontanost, kroz istost ili delikatno iznijansiranu razlièitost - od tanušne i tanane grafije, ctre, crtice, do šireg poteza èetkom, kao fleka, kao mlaz kao tajna šifra, sve je TOK - neke ideje, legende, vremena, svetlosti...

Eteriènost i ne-težinu doèarava tanak providan papir, boja, potez, ritam, svetlost. Promišljen raster, raspored, razmak, transparentnost. Iluzija pokreta, kretanja, strujanja, treperenja - jedra, papirusa, trave, neba, vode... Vertikalni, horizontalni, uvojiti papiri, kao otvoreni svitci. Zlato je za umetnicu èista svetlost. Pojam Svetlosti za nju je individualnan, izlazi iz samog umetnika, dela, božanskog, pa je njena težnja da je dosegne konstanta u radu.

"Ne više oponašati prirodu. Znaèiti je. Putem crta, poleta. Askeza neposrednog bleska" - kako je definisao Anri Mišo.